Nevjerovatno. Ne mogu da vjerujem. Nisam mogao ni sanjati da se meni može ovo desiti. Da ja, lovac na senzacije nisam dobio, nisu mi doturili, dobacili, javili, prošvercovali, uručili, predali, prodali, … informacije. Da , da, informacije. Više njih od kojih „glava boli“ od ljepote. Moja Bosna nije više evropska Sodoma i Gomora. Naravno da mi je profesionalno krivo što su moji doušnici po prvi put zakazali, izdali, propustili da mi jave nešto što je života vrijedno ali, jebi ga sad. Za nemoguće treba samo malo više vremena. Nemoguće je „upalilo“. Kasnim sa informacijama. Dunjaluk je to….
PIŠE
ADMIR F. BEGANOVIĆ
Okupila se družina „Pere Kvržice“ u kafani i ja sa njima, onako…i još jedan.
Nijemo i gledam i slušam. Kolege pričaju, blistaju od sreće jer će sutra- prekosutra izbaciti vijesti do kojih ja nisam došao. A izvor im je onaj….još jedan. Bio moj doušnik godinama, odan i pouzdan. Nije tražio novac, imao ga obilato. I danas radi po sluzbama i političari su mu dostupni u svakom položaju. Ponekad bi mu poslao neku „rent a car“ djevojku da se počasti. I bio je zahvalan. Ali…eto, izdade me gnjida.
Izgubljene vrijednosti su ponovo izgubile formu ali ne žalim, neka su. Zbog moje Bosne.
Ne mora više onaj filozov iz Sinope paliti svijeću i tražiti insana. Čim se ima para svi su dobri insani.
I Evropa i bosanski političari sa svojih duša skinaju kevlar. Napokon. Neka vala i ovaj jadni, napaćeni narod prodiše malo.
Da bi me malo oraspoložio izdajnik mi reče da me „ubacio“ u delegaciju koja će na proljeće otići u službenu posjetu „Majci Svih Gradova“. Napokon idem u Meku, Bogu hvala.
Ali to nije sve. Ista grupa odlazi i u „Pariz Orijenta“, u Bejrut. Eto reportaža, eto priloga, eto ekskluziva. A Bejrut volim….zbog nje….
„Izvini za ovo. Nisam mogao odoljeti, platili su dobro, predobro.“- reče mi kroz zube.
A „ovo“ je sljedeće:
Bosanski Waterlo se ukida. Nema više Dejtonskog (ne)sporazuma. Definitivno. Pritisli su Dodika i Beograd i Zagreb ali i Sarajevo. Nema RS-a, genocidne tvorevine. U Bosni se uvodi jedan predsjednik. Njemačka obećala Dodiku da će u Banja Luci otvoriti fabriku automobila, koja će raditi za sarajevski TAS koji se aktivira iduće godine. Optužbe protiv njega su bačene u kamin, onaj skupi…
U mom Sarajevu prijeratni procvat. Fabrike čokolade, auta, žice, Energoinvest, Vranica, Famos, Feroelektro, Zrak sa dodatnom vojnom industrijom i još mnogo toga. Preko „veze“ i preko svih termina u februaru iduće godine postajemo članovi Nato pakta.
Ne mogu da vjerujem, mislim šale se. Ali kolege mi daju na uvid ono što su pisali i što će ugledati svijetlo dana.
Umal ne zaboravih, ukida se i Armija R BiH. Ne u klasičnom smislu. Ostaje ona ali u sastavu pakta. Dobri vojnik Švejk ode u penziju. I u mirovinu, ode.
A možda se pojavi neki novi Hašek i neki novi Švejk. Bog zna ljudi nagađaju.
Proradio „blues“ u mojoj glavi.
Pitam izdajnika: „Pa šta to bi odjednom?“
„Nije odjednom. Odavno Amerika ovo ganja ali nije se moglo prije. Sad se nečim pritisli sve aktere i eto ti“- veli mi.
„Eto tebi“- odgovaram mu- betere bolesni.
Tek sad vidim da sam ratovao protiv….rata. ne protiv ljudi.
I postao statista sreće.
Odoh na bolovanje od samog sebe. Umoran sam, majke mi.
Al onaj ratnik u meni mi govori da se zlo samo pritajilo i da moram biti oprezan.
Ma šta ću biti oprezan, evo sve crno na bijelo.
Nikada nisam ni rekao ni pisao ono što nije. Teško me iznenaditi ali eto, uspjelo im.
I dok mislim kako Fahro i Bakir uz kozaračko kolo pregovaraju ko će sad biti „prvi u Bosnjaka“ čujem alarm sa mobitela.
Nikada nije zvonio poslijepodne. Šta mu je, šta mi je???
…
5:50.
Dignem se i opet sjednem….na krevet.
Šta sve neće u san doći…..
Ugasim alarm i tek primjetih poruku od sinoć.
Dejo Pedala piše:“Buraz, kakav si za posudit*, treba mi petoba, hitno“.
Dok uzimam abdest čujem jedan glas koji mi šapuće.
„Čuvaj se, napolju je…..BOSNA“.
