FROM SANDŽAK, WITH LOVE

0
710

photo-entertainment-petar_lukovic-Pazar_01_u_793331781Evo nas, opet, u Novom Pazaru: mala e-ekipa (Marina Jelić, Branislav Jelić, Petar Luković) stigla je na poziv prijatelja iz Mešihata; Luković je već najavljen kao jedan od govornika na tribini povodom 20 godina postojanja Sandžačkog Mešihata, upriličena je promocija knjige „Jutro u banci i druge priče“, a razgovaraće se i o saradnji sa Internacionalnim Univerzitetom.

 

Pazar je, kao obično, sav u pokretu; uvek me impresionira ta saobraćajna sloboda glede parkiranja automobila usred vožnje; zaustavi se vozilo, iskoči se napolje, kupi se u radnji šta treba i – sve je u redu

Ispovest pred prijateljima: Petar Luković

Photo:Šerif Sačić

Kad čovek stigne iz betonom okovanog Beograda, Novi Pazar mu izgleda kao Zelena Površina; stotine malih radnji, kafića, restorana, mikro-pijaca, garderoba svuda oko nas – deo su tradicionalnog kolorita jednog od mojih favourite gradova. O hrani da ne govorimo: tko nije probao pazarske ćevape ili teletinu na jedan od milion načina ili bivolji kajmak ili mladi sir ili papriku u pavlaci ili vrele lepinje sa susamom ili tulumbe – taj je život proćerdao u zabranjenim bgd. kioscima koji više ne postoje.

S prozora sobe u hotelu „Atlas“ vide se planine gde su pre 22 godine snage Miloševićeve JNA cevi topova uperile na Novi Pazar: bilo je to primitivno zastrašivanje Bošnjaka u vremenima kad se Sarajevo uništavalo i rušilo s bratskih, fašističkih Pala. Nešto od te taktike koristio je režim Borisa Tadića, šaljući često u Pazar divizije Žandarmerije kad god da je ocenio da mu treba Sandžak kao problem; uz pomoć vernog kadrovika kakav je godinama bio biznismen a.k.a. lihvar Rasim Ljajić, DS je imao vlast nad korupcijom, jer je korupcija bila i ostala simbol ove partijske grupe građana. Zna to Novi Pazar bolje od svih: kako se ucenjivalo, kralo, uzimalo i otimalo – jer je Demokratska stranka najbolje uspevala tamo gde napravi politički problem, koristeći dragocena miloševićevska iskustva.

Danas je, kažu prijatelji okupljeni oko glavnog muftije Muarema Zukorlića, bolje; Žandarmerije nema, Rasim Ljajić više nije moćan kao ranije, pravosuđe se primirilo, lakše se diše. Daleko je sve od idealnog, ali se vidi promena; Sandžak više nije veštački izazvan problem, mada Rasimovi ljudi ne odustaju. Na Državni Univerzitet u Pazaru umesto dozvoljenih 300 studenata, upisali su 900, tek toliko da poreski obveznici Srbije sve to plate za Rasimovu karijeru; istovremeno, ono što je idealno – a zove se Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru – koristi formulu samofinansiranja; oblizak ovog zdanja je svojevrsni tour de force kroz moderno obrazovanje – predivne sale i učionice; impresivna biblioteka; radio i tv studio koji izgledaju bolje od mnogih izvikanih frekvencija, bogat program uz učešće poznatih profesora iz čitave regije i sveta; skarednu priču o „islamizmu“ prekriva podatak da blizu pedeset odsto nastavničkog kadra nisu Bošnjaci, baš kao studenti kojih ima sa svih strana.

Uživamo na Univerzitetu koji izgleda kao da je negde u Skandinaviji: efektan, čist i blistavo praktičan. Raspitujemo se za cene školarine: gotovo tri puta manje nego u Beogradu, sa gotovo tri puta više sadržaja. Pokazuju nam salu u kojoj će biti promocija knjige: Luković se priseća da je u toj dvorani gostovao još 2007. sa ekipom „Peščanika“, kad je pred Pazarcima lansirao popularni hit pod naslovom „Vladimire Putine, razmakni nam butine“.

Pogled s vrha: Skup u sali Mešihata

Photo: Šerif Sučić

Uveče se e-ekipa razdvaja; bračni drugovi Jelić obilaze Novi Pazar at night, Luković kreće u Mešihat. Ispred sedišta Islamske zajednice gužva i po; niko mi nije rekao da će biti ovoliko ljudi – mrmlja Luković – i odlazi u centar zbivanja da se upozna sa kolegama koji će govoriti na ovom skupu: tu su akademik Muhamed Filipović, Fatmir Baći, dr Jahja Fehratović i Hazbija Kalač. Svi su, sem mene (Lukovića) spremili pisane radove u rasponu od pet do pedeset kucanih strana. Tešim sebe da su beleške balast: valjda ću izgovoriti nešto smisleno – hrabrim Lukovića koji opušteno odbija da ima tremu.

Ulazak u dvoranu jeste šok; ovo nije – shvatio je Luković – tek neka-tamo-obična-tribina-gde-može-zajebavati-Putina, već pravi naučni skup sa naglaskom na Islamsku zajednicu; umesto okruglog imamo četvrtasti sto sa desetinama pozvanih gostiju i njihovim imenima ispred; sa strane, ali i iza stola, još mnogo ljudi u tesnim redovima; ovo jeste The Happening prvog reda. Zauzimam mesto u čelu stola, od glavnog muftije deli me samo Muhamed Filipović; s moje leve strane je Hazbija Kalač, desno je Jahja, tu negde je i Fatmir Baći.

Nije loš Luković: Novi Pazar sluša e-novine

Photo: Stock

Mada tribina počinje u sedam uveče, tek negde pre deset – stižem na red. Već dobrano uplašen ozbiljnošću diskusije i nepoznavanjem materije, nalazim način da ljudima objasnim otkud ja, Srbin, nevernik, novinar, a ne publicista ili akademik ili naučnik – na ovom mestu. Kosmička veza je jasna: kao neko ko je uvek na strani žrtve, logično je da budem baš ovde u Novom Pazaru; da pokažem da sam uz ljude čija sam prava branio svih ovih godina, pisao o tome, javno govorio i objavljivao gde god sam stigao, a poslednjih godina na vlastitim e-novinama. Relaksiram atmosferu, ljudi se smeju i aplaudiraju; vidim da se i muftija Muarem smeje; pričam malo o politici (opet gorki smeh), malo o Demokratskoj stranci (veliki, gorčiji smeh), malo o srpskim medijima koji se nisu udostojili da pomenu ovaj veliki datum u istoriji Mešihata; malo o svojoj vezanosti za Bošnjake koji su mi najbolji prijatelji – bili i ostali.

Biću neskroman ako kažem da su mi aplaudirali srdačno; bilo je to iskustvo prijatelja koji se ispoveda svojim drugovima, ali iskustvo koje sam doživeo kao pobedu e-novina nad ideologijom poremećenosti, jer niko od naših tobožnjih neprijatelja nema vremena ni interesa da dođe u Novi Pazar, kao što nema vremena da obiđe Srebrenicu, Tuzlu, Prizren ili Prištinu. Lakše je sa grčkim plažama!

Uveče, sedimo u kafani; glavni muftija, efendije iz Hrvatske i Bosne, akademik Filipović, Jahja; osam Bošnjaka i ja. Razgovaramo o politici, o ratu u Bosni, o Aliji Izetbegoviću, o Miloševiću; čak, ovako kafanski, razgovor je superiorno intelektualan, nešto što nikad nećete čuti u „Utisku nedelje“ ili komediografskom „Problemu“.

Skup koji se pamti: Mešihat u Novom Pazaru

Photo: Šerif Sučić

Sutradan, na Univerzitetu, promocija knjige „Jutro u banci & other stories“; sala je prepuna studenata koji su promptno stigli na vreme, točno u 11 ujutru. Primećujem da mi je ovo prva jutarnja promocija, ever; pričam studentima o novinarstvu kojeg nema i koje je davno umrlo, jer u vreme Facebook/Twitter terrora svako može da se predstavlja kao journalist. Pominjem onu jagodinsku kravu koja se prepoznaje kao „Oro“ i zaključujem kako živimo u vremenu kad je glupost vrlina i dobra preporuka za uspeh.

Potpisujem knjige i razgovaram sa studentima koji ozbiljno postavljaju pitanja tipa „Šta nam se to desilo?“. Budući da odgovor na ovakvo pitanje traje deset godina – preskačem suštinu i bacam se na formu odgovorom: „Otišli u qrac, prijatelju“, sve gledajući da Oro ne sleti na mene.

Ručamo u kafani; potom razgovaram sa muftijom, kojem je drago što sam došao; dogovaramo se da opet dođem i da sa e-novinama uradimo nešto što još niko nije učinio: da se nekoliko dana redakcija preseli u Novi Pazar i odatle izveštava, da na licu mesta studenti novinarstva vide kako se radi na web-portalu na zadatu temu.

Dug je put pred nama; da li mi je srce brže zakucalo glede odlaska iz Pazara? Bogami, jeste. Novi Pazar je, razumećete, mesto gde se uvek vraćam. I ne samo zbog ćevapa.

0.00 avg. rating (0% score) - 0 votes