JAHAČI APOKALIPSE (SEDMI DIO)

0
687
Ceric-dvaPiše: Mustafa Cerić
 
Sedmi dio
Šta ako ti kažem da dolaze? Opet dolaze jahači. Praviš se da me ne čuješ. Ili se bojiš. Ili nećeš da čuješ. Ali, ja hoću da dobro čuješ. Da ne možeš poslije reći da nisi znao. Kažem ti, dolaze jahači svih boja… dolaze da te uzmu… da ti oduzmu zemlju… da ti zapale kuću… da ti siluju kćerku… da ti ubiju sina… da ti unište državu… Pa šta ako sve to znam? I šta ako neću da znam? Kakva je razlika? Nikakva! Znam, pa sam uznemiren. Skrhan i nemoćan. Ne znam, pa sam bar malo duže miran. Nikad se nisam ovako osjećao. Hvata me strah. Odjednom ne želim da znam ono što znam. To je najgore stanje. Kad se čovjek pravi da ne znao ono što zna. Kad to u sebi skriva. Nije to licemjerje? Nije to ni kukavičluk. Nisam ni licemjeran ni kukavica. Ti bar znaš da sam uvijek bio iskren i hrabar. Ali, nešto se u meni mijenja. Strah me da kažem ono što znam. A opet srah me da šutim. Čekam da neko drugi kaže ono što svi znamo. Ali, svi čekamo da neko drugi kaže ono što bi svako od nas mogao reći. Ali, šta ako jedan sve kaže ono što svi znamo. Ništa. Jahači dolaze. Njih neće zaustaviti pojedinac. Niti će ih vratiti odakle su došli jedan borac. Njih će zaustaviti snaga svih nas. Vratit će ih tamo odakle su došli. Naša odlučnost da svi kažemo u jedan glas da je ovo naša zemlja. Ovo je naša država! Ovo je naša kćerka! Ovo je naš sin! Ovo je naša sloboda! Ovo je naša čast! Oni dolaze ne zato što su jaki i snažni, već zato što misle da smo mi slabi i nejaki. Misli da smo razbijeni; da smo međusobno posvađani; da smo nepovezani; da nas je lahko nagovoriti da udarimo jedan na drugoga; da se lahko odričemo sebe i svojih; da smo zavidni jedni drugima. Oni tako misle, ali ja znam.
Nije da me se ne tiče, ali nemam odgovora. Nikad dosad nisam bio bez odgovora. Previše je pitanja. Od onih malih do onih velikih. Ponekad mi se čini da su mi lakša velika nego mala pitanja. Ili je stvar obrnuta: pitanja koja mi se čine da su mala su zapravo velika. A ona što mi se čine da su velika su zapravo mala pitanja. A onda zapravo shvatim da nema malih i velikih pitanja. Postoje samo pravi ili krivi odgovori. Ili nema nikakvog odgovora. Ovo me najviše plaši. Što nemam pravog odgovora. Strah me da pogriješim. Ne smijem da sudim. Niti da osudim, a vidim da ne valja. Vidim da je krivo, a ne smijem da popravljam. Vidim da se nagelo, a ne smijem da ispravljam. Znam o čemu pričaš, a ne smijem da te slušam. Nisam ni glup ni naivan. Nisam ni odsutan. Prisutan sam svim bićem u narodu. Ali, sam uznemiren zbog jahača svih boja o kojim mi pričaš. Hvala ti što me upozoravaš. Nisi mi ništa olakš’o. Nisi mi ni otežo. Isto mi je i ako znam i ako ne znam šta me čeka. Bit će onako kako je zapisano. Ali, mogu ti ti samo reći da ću sve učiniti da bude zapisano da bude onako kako je Allah zadovoljan i moj narod slobodan i sretan.
5.00 avg. rating (94% score) - 1 vote