NOSTALGIJA

0
843

unnamedTekst pripremila: Prof. Belma Galizović

Nostalgija?  Pita me šta je to nostalgija?  Šta reći, ne znam odgovor. Tražim neki stručni izraz da lakše objasnim, da probam. Ne ide mi, ne znam. Kako sada da joj objasnim. Al′  ne zamjerim joj što ne zna. Šta će, i ona je k′o dijete otišla iz rodne Bosne, morala je, al′ se ona toga i ne sjeća. Pa Bogda je bila kad su pobjegli glavom bez obzira. Pokušavam joj objasniti da su i klubu dali ime Bosanski klub iz nostalgije. Al′ vidim da me ona ne razumije baš. Klima glavom, ali nije njoj jasno, vidim ja.

Sjedimo u klubu. Bosanskom klubu, tako ga nazvali. Skupili se dobri Bosanci da se druže. Iz želje za Bosnom, kažem joj ja. Vesele se, pjevaju. Glume sreću, prizivaju je. Njoj i dalje nije jasno šta hoću da joj kažem, zanese se pa mi kaže: “Was?” Refleksno, pa nije kriva, šta će, povazdan govori taj jezik. Meni se srce steže, ne mogu da se veselim. Srce mi ostalo tamo, u Bosni. Nikad nije ni došlo do ovdje. Još mi je, čini mi se, teže što joj objasniti ne mogu. Teško mi je što me ne razumije. Kako  me razumjeti ne može?!

Zar ne čuje koliko mi se srce stislo, zar ne osjeti  koliko me duša boli? Moja Bosna ostala da pati, da bolom boluje. A ja treba da sam sretna. Ne mogu, razdire me nešto u grudima, grlo mi se stišće. Moram joj objasniti šta je to nostalgija, moram. Tražim samo pravi trenutak, pravu riječ pa da ponovo pokušam. Postade malo tiše. Kažem u sebi sad je taj trenutak, moram početi sa nečim. Pita me jesam li za kahvu, pitanje k′o naručeno u tom trenutku. Kažem da jesam al′ za bosansku. Pita me je l′  mislim na onu  tursku. Kažem nije nego bosansku, u Turskoj piju više čaj. Začuđeno me pogleda, a ja joj kažem: “Nostalgija ti je u kahvi, toj bosanskoj!” To ti je kad u vrijeme pijenja te kahve sve stane, svi čekaju samo da prokuha voda i da bude zalivena, ma taman sve propalo. Svi se okupe, samo se kahva pije, a kocka umače u kahvu , ili rahat lokum. Češće kocka. Nostalgija ti je kad hodaš nepoznatim ulicama, a čuješ kako zvekeću džezvenjaci i fildžani na tabli, pa ti se učini kao da te neko zovnu na kahvu. A ti jedva dočekaš pa kažeš hoću vala pa taman, može sve čekat, nek′ pričeka vala. Nostalgija ti je bona kad hodaš ulicom, a onda odjednom čuješ ezan, pa potrčiš  klanjati, k’o da bi mog’o stići uzeti abdest da ne odgađaš, na vakat je najevdalnije sve raditi. A nit′ je ezan nit′ mu je vakat. Otkud ezan usred zemlje strane. Pa te strah onda da nisi ograis’o,  jer nema ezana ovdje. Ili se barem ne čuje. U Bosni se sve čuje, i ezan, i zvona crkve, i plač djeteta, sve u istom trenutku. I ništa jedno drugo ne remeti. Sve  k′o jedno. I lavež pasa k′o da cuješ u daljini. Nostalgija ti je bona kad hodaš, a odjednom ti se učini da te mati zove, okreneš se, a ona ti se smije kaže nakuhala svašta ima i tufahija. Što sam ih voljela, Bože dragi. I kad te nana budi na Bajram, kaže, grehota da ne ustaneš već jednom. Otac se sprema na Bajram namaz, uveliko. Svaki put kad ti zazvoni telefon, a ti trčiš da se javiš , da nije ko slučajno doš’o iz Bosne pa ti nešto poslali po njemu, nešto eto, makar kakvu vijest.  Nostalgija ti je evo na primjer, kad gostuje neki naš pjevač, a ti po mjesec dva prije samo razmišljaš i brojiš dane do toga. Ili kada  Bosna igra s nekim timom. Ma čitava kugla zemaljska Bosna postane. Ili kad neko progovori na bosanskom jeziku, u zemlji stranoj, a ti kao neki čudak hodaš za njim, malo samo da ga osluhneš kako priča. I to ti je nostalgija.

Pokušaj prevesti na stranski  bona, hejbet, belesi, ašćare ,haman, nafaka, tabijat, Allaha mi!  Vidim ja ti pokušavaš prevesti. Džaba se trudiš, nećeš uspjeti.

A da ne pokušavam ni da ti objasnim šta je merak, čejf . Šta još da joj kažem, da me shvati. Evo pročitaš neki vic na facebook-u ili se sjetiš nekog vica otprije, pa se ulicom smiješ grohotom, sam, a k’o da vas je deset. Stranci te pogledaju misle ili si mahnit ili si nekulturan. Oni se smiju diskretno, onako odmjereno, na poslu oglavnom. Moraju, inače  će dobiti otkaz. A ti onako džaba, od srca, grohotom.

Da, da i ovo još. Neki dan vidim mačku. Ni ona me ne pozna, ne odaziva se na mac, mac, neće da mi dođe. Ne razumije me ni ona kao ni ti.

Eto, ne znam. Lijepo je ovdje, mir i red i sve je lijepo. Ali mene i taj mir uznemirava, eto ne godi mi. Fali mi ono kad smo svi u kući pa se odjednom  posvađamo, ne zna se tačno ni oko čega, eto spustila nešto u kući gdje ne treba ili rekla nešto, a k’o nisam smjela, nekakva nervoza, eto i ona mi nedostaje. Dovoljno samo da neko dođe ili pokuca na vrata, a mi svi k’o da nikad ništa nije bilo. Drago nama što nam je neko bahno, sve zaboravili. Ili kad ti otac traži vode a ti mu daš onako u flaši,  iz navike, a on ti kaže daj mi vode, prave , s česme, još me pita je li dobro otekla.

Ujutro sam kupila kartu za Zagreb, pa Zagreb Bosna. Kažem joj odoh ja u Bosnu, ubija me nostalgija. I rekla sam joj da sad i ona zna šta je nostalgija,  ako je ko upita. I rekla sam joj da me više nikad nije upitala šta je to nostalgija. Nikad više.

(Svjetski bošnjački kongres)

2.60 avg. rating (58% score) - 5 votes